Fizikalnom terapijom pacijent ”svojim očima “ vidi i uveri se u moguća ostvarenja i pokrete koje može da izvede, a koje pre nije mogao ili je otežano izvodio. Bioenergetskom terapijom, a posebno psihoterapijom se ostvaruju ključni efekti u suzbijanju simptoma. Ipak, tek sa fizikalnom terapijom počinje potpuno da veruje u oporavak i daje mu motivaciju za posvećivanje čitavom procesu.

Fizikalna terapija ima za cilj da se ostvari iznova šema pokreta koja se potpuno izgubila tokom perioda kada smo imali teškoće ili nemogućnosti izvodjenja pokreta. Najbolji primer je vožnja bicikla, za koju se kaže da kad jednom ovladamo nikad se ne zaboravlja. Kod neuroloških pacijenata, posebno MS, upravo se suprotno dešava. Gotovo kod svih pacijenata kao prva posledica javlja se gubljenje mogućnosti vožnje bicikla, odnosno balansa. Razlog za to je strah. Kada strah ovlada nama, mozak prelazi iz stanja “funkcionisanja” u stanje “preživljavanja” i briše sve šeme koje smo ranije izgradili, jer je preživljavanje primarno, a sve stečene veštine mu samo stvaraju opasnost. Zato je neophodno iznova učiti veštine pokreta, kao kod dece. To se postiže izvodjenjem najminimalnijih, usporenih pokreta udova koji su bili ugroženi. Na tim minimalnim pokretima se ostvaruje veza našeg voljnog izvodjenja pokreta, inervacijom do mišića koji je zadužen za funkcionisanje željenog pokreta. Osvešćivanje pokreta. Iako deluje kao teško i delako, upravo je suprotno. Vrlo brzo se mozak priseća i prihvata veštine kojima je ranije vladao, pa čak i nove, jer ih povezuje sa sličnima. Uslov je samo strpljenje, upornost i želja, odnosno da pružamo sebi zaista ono što nam treba. Do toga se dolazi psihoterapijom.

Kada se jednom uverimo da možemo sami sebi najviše da pomognemo, stičemo samopouzdanje, a sa samopouzdanjem raste motivacija i odjednom postanemo svesni da smo ponovo preuzeli svoj život u svoje ruke.